Седам Хрњичића у ропству Сењског капетана (Јајце) 0001    Уродила бјелица пшеница, 0002    На Кладуши Муја кладушкога, 0003    На њу Мујо купи жетелице; 0004    И он скупи тридес’т дјевојака, 0005    Уз њих меће тридесет момака, 0006    Па све момка меће и дјевојку. 0007    Кад покупи Мујо жетелице, 0008    Послао их у поље на жетву, 0009    Уз њих браћу посла Хрњичиће; 0010    Седам било браће Хрњичића. 0011    Кад сведоше жетелице б’јеле, 0012    На пшеницу бркљу ударише, 0013    А на бркљу пушке објесише, 0014    По момак се и дјевојка стаде, 0015    А налажу, да жању пшеницу. 0016    Сад да ти је било погледати, 0017    Како момак жање и дјевојка, 0018    Како иде по српу пшеница! 0019    А гледа их харамбаша Мујо, 0020    Са пенџера из куле камене. 0021    Када Мујо оком погледао, 0022    Једна цура по разорим’ хода, 0023    А не жање бјелице пшенице; 0024    То је Ајка Карајкова била, 0025    Јауклија Муја кладушкога. 0026    Кад је видје харамбаша Мујо, 0027    Скочио се, на пшеницу дође, 0028    Па он Ајки заче говорити: 0029    »Давор Јако, позлаћена грано! 0030    Што не жањеш бјелице пшенице?« 0031    Њему Ајка Карајкова каже: 0032    »Срце душо, од Кладуше Мујо! 0033    Драгог свака има код кољена, 0034    А ја тебе чекам, харамбаша!« 0035    Кад те Мујо р’јечи разумио, 0036    Он о бркље пушке објесио, 0037    Па на разор стаде харамбаша, 0038    А код њега Ајка Карајкова. 0039    Сад да видиш Муја кладушкога, 0040    А код њега Ајке Карајкове, 0041    Како жању бјлеицу пшеницу! 0042    Момка нема, а дјевојке нема, 0043    Да б’ водила Муја кладушкога, 0044    Тако жању љетни дан до подне; 0045    А кад сунце подне превалило, 0046    Стаде хука луга кладушкога, 0047    А ста вика Муја кладушкога: 0048    »Кладушани, покисе пшеница!« 0049    Кладушани харамбашу вичу: 0050    »Не будали, харамбаша Мујо! 0051    Ведро небо угријало сунце, 0052    А прилике од времена нема!« 0053    Опет паде по разору Мујо; 0054    Ја кад друга јека допанула 0055    Стаде вика Муја кладушкога: 0056    »Кладушани, покисе пшеница!« 0057    Кладушани харамбашу вичу: 0058    »Не будали, харамбаша Мујо! 0059    Ведро небо угријало сунце, 0060    А прилке од времена нема!« 0061    Опет Мујо паде по разору, 0062    Па он жање бјелицу пшеницу. 0063    А кад трећа јека допанула, 0064    Харамбаша виче Кладушане: 0065    »Кладушани, покисе пшеница!« 0066    Њему вели три’ест Кладушана: 0067    »Не будали, од Кладуше Мујо! 0068    А прилике од времена нема!« 0069    А вели им Кладушанин Мујо: 0070    »Кладушани, жалосна вам мајка! 0071    Прилике нам од времена нема, 0072    Ал се бојим,драга браћо моја, 0073    Од Карловца Карловића бана, 0074    Јер у Муја мировања нема! 0075    Често трчим плацу до Карловца, 0076    Може сердар подигнути војску, 0077    Може Мују на пшеницу доћи, 0078    Лећи момци а лећи дјевојке; 0079    Па се бојим сењског капетана, 0080    Јер би мого подигнут се на ме, 0081    Мого б’ ноћи на Кладушу саћи! 0082    Тако с’ Мујо с њима преговара, 0083    А из луга магла испанула, 0084    А из магле два орла крсташа: 0085    Ну то н’јесу два орла крсташа, 0086    Већ бајраци сењског капетана, 0087    Сењанина је три пуне хиљаде. 0088    Кад их видје од Кладуше Мујо, 0089    Јави Мујо, Кладушане викну: 0090    »Покис браћо бјелица пшеница!« 0091    Сад да видиш Муја кладушкога! 0092    Кад побјеже, остави дјевојке, 0093    А Ајка га Карајкова викну: 0094    »Срце душо, од Кладуше Мујо! 0095    Зар се бојиш сењског капетана, 0096    Зар ћеш, Мујо, мене оставити!« 0097    Види Муја, па се повратио, 0098    Па Ајкуни заче говорити: 0099    »Давор Ајко, позлаћена грано! 0100    Ја с’ не бојим сењског капетана, 0101    Него бјежах, да ата ујагмим, 0102    Да потјерам сењског капетана!« 0103    То дорече, пшеници се врати, 0104    Па повика момке и дјевојке: 0105    »Свак унеси снопље и пшеницу!« 0106    Тешко момци трчу и дјевојке, 0107    Све носећи снопље и пшеницу. 0108    Шанац гради харамбаша Мујо, 0109    Од пшенице, жалосна му мајка; 0110    А кад Мујо шанац направио, 0111    Ту убаци три’ест дјевојака, 0112    За дугачке пушке прихватише, 0113    Па на снопље пушке набацише, 0114    А прикучи сењски капетане, 0115    Кад с’ прикучи, харамбашу виче: 0116    »О Турчине, од Кладуше Мујо! 0117    Не пал’ пушке а не губи главе, 0118    Не губ’ момак’ а ни дјевојака!« 0119    Кад то чуо на пшеници Мујо, 0120    Повикао сењског капетана: 0121    »Чуј сердару, сењски капетане! 0122    Ево т’ вјера Муја кладушкога! 0123    Умрт има, предати се нема!« 0124    Кад удари сењски капетане, 0125    А дочека на пшеници Мујо, 0126    Кад му три’ест отпуче пушака, 0127    Одмах паде тридесет Сењана, 0128    Заузбише сењског капетана; 0129    А да видиш сењског капетана! 0130    Како викну, ко да јелен рикну: 0131    »О Сењани, зло пописте вино, 0132    А он пушке Муја кладушкога!« 0133    Опет сердар натјерао војску. 0134    Момци дуге пушке побацаше, 0135    За готове мале прихватише, 0136    А дјевојке дуге пренабише, 0137    Кладушани пушке опалише; 0138    А кад пуче тридесет пушака, 0139    Опет паде тридесет Сењана. 0140    Сердарева позастаде војска, 0141    Опет викну сењски капетане: 0142    »О Сењани, зло пописте вино!« 0143    А Сењани опет ударише, 0144    Кладушани огањ оборише; 0145    Опет паде тридесет Сењана. 0146    А да видиш сенског капетана, 0147    Кад повика на пшеницу пусту: 0148    »О Сењани, драга браћо моја! 0149    Онај јунак куће не видио, 0150    Ко једнако ударити не ће, 0151    Јандал пјешци, башка коњаници, 0152    Па бацати снопље и пшеницу!« 0153    Кад удари сењски капетане, 0154    Док је Мујо огањ оборио, 0155    Неста снопља а неста пшенице, 0156    Јер Сењани бутум разбацаше. 0157    Кад погледа харамбаша Мујо, 0158    Легош’ момци, легоше дјевојке 0159    Свих погину тридесет момака, 0160    Покрај њиха три’ест дјевојака, 0161    И лијепа Ајка Карајкова. 0162    Види бахта седам Хрњичића, 0163    Без еџела умирања нема! 0164    Нит’ с’ ранише, нити погинуше, 0165    Свих седам их живе похваташе, 0166    Ухватише, руке повезаше. 0167    Сад с Кладуше дрмнуше топови, 0168    На Цазину б’јелу отпукоше, 0169    Па на Крупи опет отпукоше 0170    Сва с’ узјари серхат и Крајина, 0171    А ста вика сењског капетана: 0172    »Ко је болан нека лугу бјежи, 0173    Ето ларме с Поуња и Крупе!« 0174    Покупише по бојишту мртве, 0175    Покопаше крај кладушког луга. 0176    А кад своје мртве покопаше, 0177    Побјегоше Сењу каменоме, 0178    Собом водећ седам Хрњичића. 0179    Док се серхат скупи и Крајина 0180    На пшеницу Муја кладушкога, 0181    Већ утече сењски капетане, 0182    Баш до Сења и сињега мора 0183    И одведе седам Хрњичића. 0184    Кад Крајина сађе на Кладушу, 0185    Сва стрњика крви набујата; 0186    Покупише три’ест дјевојака, 0187    А и код њих тридесет момака, 0188    Све копају једно код другога, 0189    На поредо момка и дјевојку, 0190    Нек с’ спомиње док тече Крајине; 0191    А на јандал Ајку Карајкову, 0192    Јауклију Муја кладушкога, 0193    Па свак своме двору окренуо; 0194    Тешко жале седам Хрњичића, 0195    Јер Кладуши опадоше крила. 0196    Да видимо сењског капетана! 0197    Кад одведе седам Хрњичића, 0198    У своју их саведе авлију, 0199    По столовим’ посади сердаре, 0200    Вијећају, чаше испијају, 0201    Како л’ седам убит Хрњићића. 0202    Ево како в’јеће учинише: 0203    Све их седам врћи под хенкала. 0204    Хенкал дође и донесе ћорду, 0205    А ста вика сењског капетана: 0206    »О Сењани, драга браћо моја! 0207    Кога ћемо најпре погубити? 0208    Ал Турчина најстаријег Муја, 0209    Ал најмлађег Хрњицу Халила 0210    Па по реду откидати главе, 0211    Метнути их Сењу на табију, 0212    Нек гледају низ дебело море?« 0213    Ув’јећаше, харамбаши Мују 0214    Да ће најпре одрезати главу, 0215    Нек с’ њега браћа не уздају. 0216    Види бахта Муја кладушкога! 0217    Кад еџела умирању нема, 0218    Кад еџела још у Сењу нема; 0219    Спаде Анђа сенсјког капетана, 0220    Права сестра сењског капетана, 0221    Она брата у авлији викну: 0222    »Куку, брате, сењси капетане! 0223    Чудо ј’, брате, и седам овнова 0224    Заклат’ умах на капији граду, 0225    А камо ли седам братимаца! 0226    То ће с’ чудо на далеко чути. 0227    Па знаш, брате, сењски капетане, 0228    Да ј’ у Муја чудо побратима! 0229    Знаш му даја Козлић Хурем-агу, 0230    Па ајана, бега удбињскога? 0231    Могу чути, покупити војску, 0232    А ти с’, брате спремаш у сватове, 0233    Да се жениш, жалосна ти маја! 0234    Јеси л’, брате, испросио Ружу, 0235    А од Пага, од сињега мора, 0236    А од Папа, од нашега бана, 0237    Какве цуре у Римлуку нема! 0238    Ето т’ нема ни петнаест дана, 0239    А до рока,па ’ш водит сватове, 0240    А од Сења до Пага нашега, 0241    Седам, брате, имаде конака! 0242    Кад погубиш седам Хрњичића, 0243    Ну Туради, жалосна ти маја, 0244    Пред сватове до сињега мора, 0245    Па ти вјеру и Бога задајем! 0246    Ако Турци на Приморје сађу, 0247    Нит ћеш доћи, ни довест’ Ружицу! 0248    Не’ мој брате, сењски капетане, 0249    Почуј Анђу, не желио здравља! 0250    Ти ту браћу у тавницу баци, 0251    Па кад пођеш, поведеш сватове, 0252    Ти поведи седам Хрњичића 0253    У сватове, до Пага нашега, 0254    И понеси до седам колаца. 0255    На конаку остави по једног, 0256    Да на коцу броји небом зв’језде, 0257    Нек’ с’ спомиње док је Сења било!« 0258    Послуша је сењски капетане, 0259    Па он браћу баца у тавницу, 0260    Браћа леже за петнаест дана. 0261    А када ли роци освануше 0262    Вид’ сердара, па купи сватове! 0263    Мало свата четири хиљаде. 0264    С мање не см’је покрај сиња мора; 0265    Па изведе седам Хрњичића. 0266    Кад извади седам Хрњичића, 0267    Викну глава сењског капетана: 0268    »Кога ћемо овдје оставити, 0269    Мртва сједјет’ и капије чуват, 0270    Али Муја, ал њег’ва Халила?« 0271    Анђа опет брату полетјела: 0272    »Немој, брате, сењски капетане! 0273    Већ изведи до Пага нашега, 0274    Кад дођеш бабалуку своме, 0275    И преноћиш, поведеш Ружицу, 0276    Онда, брате, ти остављај путем 0277    Седам браће на седам конака.« 0278    Опет сердар Анђу послушао. 0279    Видер Анђе сењског капетана! 0280    И она ће у сватове поћи, 0281    У јенђилук по дилбер Ружицу. 0282    А кад Анђе зајахала ђога, 0283    Она брату вели капетану: 0284    »О мој брате, сењски капетане! 0285    Дајдер мени харамбашу Муја, 0286    Попуст’ мало из рамена руке, 0287    Како море повести ми ђога, 0288    Нек с’ спомиње, док тече Крајине!« 0289    Капетан јој даде харамбашу. 0290    Јадна главе Муја кладушкога, 0291    Гдје дочека водити ђогата 0292    Кад капетан подиже сватове, 0293    Он на Сењу опали лумбарду, 0294    А сватови огањ оборише. 0295    Добри коњи, помамни Сењани, 0296    Све нагони један на другога, 0297    А све пали из пушака малих; 0298    Добар ђого сењског капетана, 0299    Тад’ му ј’ био на четврту траву, - 0300    Анђелија сењског капетана 0301    Све на Муја нагони ђогата. 0302    Све га ђого низ урије чепа, 0303    Све од Сења до Пага влашкога, 0304    Тамам једва за седам конака. 0305    Кад сађоше до Пага камена, 0306    Добро их је бане дочекао, 0307    Све сватове по јафтама баци, 0308    А он себи сењског капетана, 0309    И уз њега седам Хрњичића. 0310    Вечераше, конак учинише, 0311    Седам браће ни спавати не ће. 0312    Кад свануло, сунце огрануло, 0313    Стаде вика сењског капетана, 0314    А сватовски куцнуше чауши: 0315    »Хазур ола, кићени сватови! 0316    Свати јесмо, за стајања н’јесмо, 0317    Доцкан нам је, подалеко нам је, 0318    Кратки данци, дугачки конаци!« 0319    Тад сватови ате узјахали, 0320    Па од Пага снаху подигоше, 0321    Док ста вика сењског капетана: 0322    »Давор Анђо, у брата једина, 0323    Је ли вакат браћу остављати, 0324    Да с’ растаје један од другога? 0325    Ал би овдје подигнули Муја, 0326    Ал најмлађег брата им Халила?« 0327    Анђелија брату говорила: 0328    »Послушај ме, брате по рођењу, 0329    Не остављај брата ни једнога, 0330    Во’ их живе Сењу каменоме! 0331    А кад Сењу дођеш каменоме, 0332    Сведеш Ружу, па с’ ожениш њоме, 0333    Ти с’ Турчина не бој ни једнога, 0334    А у Сењу покрај сиња мора; 0335    Онда смичи седам Хрњичића!« 0336    Види бахта седам Хрњичића! 0337    Гдје их л’јепа обрани дјевојка! 0338    Брат послуша сестру Анђелију, 0339    Опет браћу води Сењу б’јелом, 0340    Седам дана до Сења камена. 0341    Све пјешице браћа путујући, 0342    Посустали један код другога. 0343    Сад да видиш на ђогату Анђе! 0344    Кад се Сењу помоли дјевојка 0345    И сватови сењског капетана, 0346    Види Анђе докле тјера Муја! 0347    Из сватова њега истјерала, 0348    Она Сењу прави и капији. 0349    Ох докле је кидисала Мују! 0350    Добар ђогат, шкакљива дјевојка, 0351    Тешко б’ мала пушка дометнула 0352    Од сватова па до Анђелије. 0353    Ал њој вели од Кладуше Мујо: 0354    »Давор Анђо, змија те ујела! 0355    Јер ти куцаш покрај мора ђога, 0356    Све ми пете сатра уз обалу, 0357    Покрвавих траву и обалу, 0358    А од плоча од коња ђогата.« 0359    Док ста вика са ђогата Анђе: 0360    »Срце, душо, од Кладуше Мујо! 0361    Јунак н’јеси, колико те кажу; 0362    Да си јунак, да си мушка глава, 0363    Неб’ те ђогат трао уз обалу, 0364    Ти би болан уставио ђога, 0365    Скин’о мене са коња ђогата, 0366    Па ђогату седло притиснуо, 0367    Бацио ме на сапе ђогату, 0368    Па побјего од Сења камена, 0369    Срце, душо, на Кладушу б’јелу; 0370    Изв’о ђога, а извео Анђу, 0371    Каква ђога већ код Сења нема, 0372    А ни Анђе покрај сиња мора!« 0373    А кад Мујо чуо харамбаша, 0374    Онда Анђи на ђогату каже: 0375    »Давор Анђо, позлаћена грано! 0376    Како ћу те скинут са ђогата, 0377    Кад су моје савезане руке!« 0378    А кад Анђа р’јечи разумјела, 0379    У мантију руком полетјела, 0380    Из ње Анђе ножић повадила, 0381    Преко плећа Муја ошинула, 0382    Па ћеневир пресјече дјевојка. 0383    А кад Мују одр’јешила руке, 0384    Да га видиш, весела му маја! 0385    Анђелију за појас прихвати, 0386    Док је хвати, скиде са ђогата, 0387    Па ђогату седло притиснуо, 0388    Анђелију на ђогата баци. 0389    А све гледа сењски капетане, 0390    И он гледа, и уз њег сватови. 0391    А кад Анђу на ђогата баци, 0392    Анђа викну:«Пусти, харамбаша, 0393    »Пусти кајас од коња ђогина!« 0394    Мујо пушћа, ђоган заграбио, 0395    А кад ђоган земљом заграбио, 0396    Стаде вика сењског капетана: 0397    »О сватови, драга браћо моја! 0398    Видер Анђе, змија је ујела, 0399    Гдје одр’јеши Муја харамбашу!« 0400    Па још рече сењски капетане: 0401    »Свак потјерај Муја и ђогата!« 0402    Кад сватови земљом заграбише, 0403    Чудна тутња покрај сиња мора! 0404    Док повика сењски капетане, 0405    А на име харамбашу Муја: 0406    »Стандер, Мујо, утицања нема!« 0407    Да му видиш од мејдана ђога, 0408    Како Муја носи и Анђицу! 0409    Свата тамам четири хиљаде, 0410    А пред њима сенсјки капетане. 0411    Тек што гоне, то даље остају, 0412    Ђога нико савити не море. 0413    Док повика сенски капетане 0414    Са чилаша свог сеиза Ђура: 0415    »Брже шајку, ђогатову мајку, 0416    Бржа ј’ шајка од ђогата мога, 0417    Сапреће га мл’јеко материно.« 0418    Док му Шуро доведе кобилу, 0419    Сјаха чилу, узјаха кобилу; 0420    Ал одмаче на ђогату Мујо, 0421    За њим виче сенски капетане: 0422    »Стан’дер, Мујо, утицања нема!« 0423    Сад да видиш ђога и кобилу! 0424    Тужна ђога, а код бедевије! 0425    Док потече, док стиже ђогата, 0426    А кад сењски стиже капетане, 0427    Јадном Мују сузе ударише, 0428    Па он Анђу на ђогату викну: 0429    »Што то, Анђо, ујела те гуја, 0430    Упути ми са рамена главу! 0431    Ал ја своје не бих ни жалио, 0432    Али браће, грдна рано моја!« 0433    Када Анђа чула харамбашу, 0434    Она Мују на ђогату каже: 0435    »Давор душо, од Кладуше Мујо! 0436    Зар се бојиш сењског капетана?«- 0437    »Гдје се, Анђо, препанули не ћу! 0438    Пушке није, бритке ћорде нема, 0439    Да обраним од сердара главу!« 0440    А вели му Анђа Латинкиња: 0441    »Срце, душо, од Кладуше Мујо! 0442    Дигни Мујо пули рисовину, 0443    Па извади обје пушке мале, 0444    То сам вргла о коњу ђогату, 0445    Порад тебе, да обраниш главу! 0446    Па се хвати под колан ђогату!« 0447    Када Мујо диже рисовину, 0448    Па угледа обје пушке мале, 0449    Па ухвати под колан ђогата, 0450    Вид гадаре сењског капетана! 0451    Какве ћорде у сердара нема! 0452    А кад Мујо угледао ћорду, 0453    Малој пушки ни мукајет није, 0454    Већ он врати на кајасу ђога. 0455    Ја кад Мујо повратио ђога, 0456    О да видиш сењског капетана! 0457    Допад’ шајка до коња ђогата, 0458    Хрза шајка, ђогат одхрзао 0459    А од Муја полетјела ћорда, 0460    Па он викну сенсјког капетана: 0461    »Чуј сердаре, сењски капетане, 0462    Платићеш ми свих шест братимаца!« 0463    Кад капетан угледао ћорду 0464    А у руци Муја кладушкога, 0465    Ве с’ капетан обранит не море 0466    Од зла вука, Муја кладушкога, 0467    Па капетан застави кобилу, 0468    А повика харамбашу Муја: 0469    »О Турчине, од Кладуше мујо! 0470    Не кидиши од рамена глави, 0471    Џаба т’ ђого, носи Анђелију, 0472    О Турчине, на Кладушу б’јелу!« 0473    Ђогата је уставио Мујо, 0474    Па он вели сењском капетану: 0475    »Чуј сердаре, сењски капетане! 0476    Ето мојих свих шест братимца 0477    У конаку сењског капетана, 0478    Одр’јеши их, дај им брашљеницу, 0479    Нека кули иду на Кладушу, 0480    Јер ти вјера Муја кладушкога, 0481    Теби добра већ у Сењу нема!« 0482    Њему сењски вели капетане: 0483    »О Турчине, од Кладуше Мујо, 0484    Ја ћу пустит браћу на Кладушу!« 0485    Види Муја, отишће ђогата, 0486    И однесе Анђицу дјевојку. 0487    Када сердар дође на капију, 0488    Па у кулу уведе Ружицу, 0489    Он се натраг у авлију врати, 0490    Браћи снесе меса и погаче, 0491    А свакоме даде брашљеницу, 0492    Одрјеши их, па их отпусито. 0493    Сад нек иде свих шест Хрњичића 0494    Натраг кули на Кладуши равној. 0495    Ал да видиш Муја кладушкога! 0496    Лако ј’ Мују на Кладушу саћи, 0497    На ђогату сењског капетана! 0498    Када кули на Кладушу дође, 0499    Па под кулом остави ђогата, 0500    Сестру Ајку са ђогата викну: 0501    »Сестро Ајко, прихвати ми Анђу, 0502    Милу сестру сењског капетана, 0503    Вод’ је кули себи у одају!« 0504    Када Ајка Анђу опазила, 0505    К њој испаде, скиде са ђогата, 0506    Грле с’ љубе одадв’је дјевојке. 0507    Ја кад мати до ђогата дође, 0508    Па кад Муја видје и ђогата, 0509    И Анђицу сењског капетана, 0510    Мати цикну, а повика Муја: 0511    »Чуј мој Мујо, пушка те убила, 0512    Од које се никад не пребаља, 0513    Зар си браћу дао за Анђицу, 0514    И за ђога сењског капетана? 0515    Чуј мој сине, харамбаша Мујо, 0516    Да Бог даде и срећа од Бога, 0517    Па и тебе пожељела маја, 0518    О мој Мујо, пре данашњег дана, 0519    Кад си браћу дао за Анђицу!« 0520    Мујо мајци полетио руци: 0521    »Не кун’ мати, миловање моје, 0522    Мујо браће не да за Анђицу, 0523    И за сав Сењ покрај сињег мора!« 0524    Па јој Мујо харамбаша каже, 0525    Па јој каже, што је и како је. 0526    Мати кука, куне харамбашу, 0527    А тјеши је л’јепа Анђелија: 0528    »Немој мати бољећете глава! 0529    Истина је, што говори Мујо, 0530    Пустиће их сердар на Кладушу!« 0531    Сву ноћ кука, сана не имала; 0532    Вав’јек пије на Кладуши Мујо, 0533    А служи га Анђица дјевојка. 0534    Кад свануло, огрануло сунце, 0535    Мати кука, да престане не ће. 0536    На ноге се харамбаша Мујо, 0537    Опреми се и припаса ћорду, 0538    Па помамна направи ђогата. 0539    Истом Мујо ђогата извео, 0540    Да га јаше на Кладуши б’јелој, 0541    Па да тегли сењском капетану, - 0542    А кад Мују очи утекоше, 0543    А на пољу погледа пшеницу, 0544    Ал испаде свих шест Хрњичића 0545    На пшеницу, па се навратише. 0546    Глеђу момке, гледају дјевојке 0547    Дају рахмет, сузе прољевају. 0548    Кад Мујо браћу угледао, 0549    Врати ђога, за јасле привеза, 0550    Па он матер од ђогата викну: 0551    »Поглеђ’, мати, кули са пенџера, 0552    Па ти браћу види Хрњичиће!« 0553    А кад стара оком погледала, 0554    Напр’јед иду свих шест Хрњичића. 0555    Пред њих стара испанула мајка, 0556    Па пред кулом сваког пригрлила, 0557    Пригрилила у чело љубила: 0558    »Јесте л’ дјецо, здраво и весело! 0559    »Јесмо, мати, драгом Богу хвала.« 0560    Кад уђоше кули у одају, 0561    Мујо пије џаму код пенџера, 0562    А полетје свих шест братимаца, 0563    Грле, љубе у одаји Муја, 0564    Мајка њиха гледа у одаји: 0565    Мати пита, а дјеца јој кажу, 0566    Како ј’ тамо код Сења бијелог. 0567    Њојзи кажу свих шест Хрњичића: 0568    »Куку наша по рођењу мајко! 0569    Да ниј’ Бога и бахта Мујова, 0570    И Анђице сењског капетана, 0571    Ми код Сења погубисмо главе.« 0572    Сад да видиш на одаји мајку! 0573    Кол’ко љуби харамбашу Муја, 0574    Тол’ко Анђу сењског капетана. 0575    Види Муја на Кладуши б’јелој! 0576    Сву Кладушу на весеље викну, 0577    Јер је Анђа дон’јела цекина, 0578    Још хиљаду испод врата свога, 0579    Што му било оправити пира, 0580    Каквог пира не би на Кладуши. 0581    Лијеп пород с Анђом породио, 0582    Једног сина стеко на Кладуши, 0583    А од Анђе сењског капетана.